Poetika prava - Politika filozofije

I Poetika prava: 1. Pravna i moralna krivica Dimitrija Karamazova; 2. Pravo i Kafkin unutrašnji svet; 3. Antropologija krivičnog postupka u Kamijevom Strancu; 4. Kralj Lir ili dotučenost istinom; 5. Laza Kostić contra dogmaticos.

II Politika filozofije: 1. Tokvil i ideja o aristokratičnosti regionalizma; 2. Domašaj fenomenologije prava. - Eksperiment oževa; 3. Poperov pandemonijum - Filozofija i društveno zlo; 4. Dekartov doprinos judikaturi.

PRAVNAI MORALNA KRIVICA
DIMITRIJA KARAMAZOVA
Da li je osuda nevinog Dimitrija Karamazova neuspeh odbrane ili neuspeh suda? Ili Dosto jevski postavlja pitanje o krivici, koja pripada metafizičkom sistemu vrednosti, a ne samo formalnom pojmu prava?
Pre nego što potražimo odgovor, pogledajmo kako pisac gleda na odbranu i sud.
Aprila 1866, nekoliko godina posle ukidanja kmetstva, u Rusiji su uvedeni porotni sudovi. Junaku Dosto jevskog sudio je takav, tada još nedovoljno uhodani sud, čiju porotu su činili četiri činovnika, dva trgovca i šest seljaka i građana. Ni za jednoga od njih Dostojevski nije našao lepu reč. Cinovnici, Ijudi beznačajni i malog čina, živolarili su uz male plate, imali ostarele žene ko je nikuda nisu izvodili i gomilu dece, »možda i bosonoge«, slobodno vreme prekraćivali su kartom, dok »razume se, nikada nisu pročitali ni jednu knjigu«. O gradanima i seljacima pisac je naglasio da i nema šla da se kaže, sem da su gradani skoro isto što i seljaci, jer »oni čak sami oru«. U jednome je Dostojevski bio izričit: »šta mogu ovi razumeti u ovakvoj stvari?« (podvukao S.B.)1. Retoričkim pitanjem kao da je bio predodredjen neuspeh odbrane nevinog čoveka i stvoren izgovor za buduču pogrešku suda. Ipak, neupućenost je u vlasti slučaja, pa je iz neznanja, u bivalentnim odlukama, kakve su i sudske, jednako moguće dospeti do zablude kao i do istine. Pod uslovom, naravno, da neznanje nije izvor podređenosti, a ova izvor manipulacije, u šta bi se teško moglo poverovati. Dostojevski je dobro shvatio da imati normu o nezavisnom sudu i zavisne Ijude za sudije, predstavlja jednu od teško rešivih aporija podele vlasti. Slika koju je dao o Ijudima iz porote upravo ukazuje na njihovu materijalnu i intelektualnu neslobodu.
Dosto jevski je i inače sa sumnjom gledao na sposobnost porotnog suda, što je kasnije bilo tumačeno kao dokaz njegovog klasnog i elitističkog shvatanja etike. Ima, zaista, cinizma u načinu na koji napominje da su se Ijudi, uz dvosmislenu ogradu »a naročito dame«, sa čudenjem pitali: »Pa zar će tako fina, komplikovana i psihološka stvar da se preda na sudbonosno rešenje nekakvim činovnicima i najzad sel jacima, i šta tu može razumeti neki činovnik, a naročito scljak«? Njega je, ustvari, uplašila opasnost od rcaktivnih ispada bivših kmelova, koji su iznenada stekli pravo da drugome sude, opasnost od pomamnog osećan ja moći. U članku »Sredina« priznaje čak da su mu se u mašti priviđala suđenja na kojima će zasedati sami seljaci, dojučerašnji robovi, kojima će se državni tužioci i advokati obraćati sa ulagivanjem, a oni sedeti i ćutke u sebi misliti: »Eto kako je sad: prohte li mi se opravdaću krivca, ne prohte li mi se, poslaću ga u Sibir«. Ne krije li se iza lica porotnika u Karamazovima, strogih i namrštenih, koja su, kako kaže pisac, ostavila »nekako čudno upečatljiv i skoro preteći utisak«, isti hir samovlašća, ista obest poniženih, ili je na njih, možda, bila navučena maska koja će sakriti poniznost nerado povlašćenih, njihov pomućeni duh, uspavanu svest, sitne brige i strah od javnosti? I u jednom i u drugom slučaju iz njih je vrebala jednaka mogućnost pogreške. Kada je jedna ličnost, čije je mišljenje Dostojevski uvažavao, reagovala na članak »Sredina« primedbom da će biti takvih koji će pomisliti da je on protiv ukidanja kmetstva i za vraćanje na administrativno tutorstvo, Dostojevski je, po sopstvenom priznanju, bio neprijatno iznenađen.